Osim što je u svojim delima prikazao obrise jednog vremena, kulture i običaja, Borisav Stanković uspeo je da otkrije nevidljivi sloj stvarnosti u kojem su nataloženi obrisi unutarnjeg života njegovih književnih junaka. Zamršeni, raznoliki i složeni – ti obrisi ocrtaće portrete koje i danas prepoznajemo, osećamo i naposletku nosimo duboko u nama – kao ogledala u čijim odrazima najdublje spoznajemo sebe. Zbog toga je Stankovićeva proza svevremena i zbog toga joj se neprestano vraćamo. Međutim, sva njegova dela imaju i zajedničku nit u kojoj se otkrivaju fragmenti onoga što bismo mogli nazvati životnim usudom – podeljenost čoveka između života koji želi i koji mu je dat. Trag te podeljenosti otkriće se kod gotovo svih junaka, u uveloj lepoti i krhkoj snazi, u tihoj rezignaciji u njihovom glasu i naposletku u njihovim očima – kao blesak večite tuge za nečim.
